Modra vizija visina koje se gube u bezdanu – more i nebo stapaju se u blistavoj izmaglici. Prolećni je dan, a čas jutarnji. Samo nebo i more – jedna jedinstvena plava beskonačnost... Ispred plešu iskrice svetla nad talasima koji se vijugaju i poigravaju trakama pene. Ali malo dalje se ne primećuje nikakvo kretanje; samo boja – nežno, toplo plavetnilo vode koje se stapa s plavetnilom vazduha. Nigde se ne vidi horizont, nego samo daljina koja lebdi u prostoru. Pred tobom se prostiru silne dubine, nad tobom je svod silne visine, a što više gledaš u visinu, boje postaju sve dublje.