Lafkadio Hern (1850–1906) zauzima u svetskoj književnosti posebno mesto zato što je on jedini – kao neka čudesna mešavina između Istočnjaka i Zapadnjaka, hrišćanina i budiste – došao u Japan u odlučujućem trenutku, kad je stari Nipon počeo da se preobražava, pa je s divljenjem i poštovanjem počeo da posmatra sve one lepote, ali ih je u isti čas i upio u sebe i kao svoj unutrašnji doživljaj počeo da prikazuje. Hern, koji je bio sazreo za Japan, kao i Japan za njega, napisao je ove divne stvari o lepoti koja izumire, a koja će ostati besmrtna samo u njegovim pripovetkama.