Sada se čini da je planina Fuđi oduvek bila simbol Japana. Ali, to je varljiv utisak – Fuđi je postala simbol zemlje pre samo 150 godina. I ni to nije bilo spontano – država je na najneposredniji način učestvovala u stvaranju tog simbola. Iako se Fuđi obično prikazuje kao vremenu nepodložna tvrđava, predstava ove planine se zapravo stalno menjala. Vreme je nije činilo starijom – ona se uzdizala na istom mestu, njen oblik je ostajao gotovo nepromenljiv. U poređenju s kratkoćom ljudskog života, ove su se promene odigravale toliko sporo, da možemo da ih prenebregnemo. Drugim rečima, vreme nije u tolikoj meri uticalo na samu planinu, koliko na ljude – i na one koji su je neposredno posmatrali, i na one koji su imali posla samo s njenim prikazima i slovesnim opisima.

[...] U tom smislu istorijat shvatanja Fuđi predstavlja ono „ogledalo“ u kome se odražava i istorija kulture Japana u celini. Zato je i zadatak ove knjige pokušaj prosleđivanja osnovnih etapa promene odnosa japanske kulture prema Fuđi. Prema tome, nisam sklon tome da izvodim hiruršku operaciju i odvajam Fuđi od Japana, njegove istorije i kulture. Rekonstruišući „sliku mesta“ koja se menjala u vremenu, pokušavam da rekonstruišem i onaj istorijski smisao koji ju je pratio.